Uspomene retko izlaze same na površinu. One su tihe, u senci svakodnevnih obaveza, usamljene. Čekaju da ih neko pozove. A poziv je – pitanje. Jedno jednostavno: „Sećaš li se…?“ može da otvori vrata celog jednog sveta, u kojem boje, mirisi i glasovi oživljavaju kao da nikada nisu bili zaboravljeni.
Ali kakvo pitanje zaista ume da otključa uspomenu?
Kada se tinejdžer vrati iz škole i roditelj pita: „Šta ima novo?“, najčešći odgovor će biti: „Ništa“. Iako znamo da se tog dana desilo mnogo: pogled simpatije, šapat iza leđa, mala drama na velikom odmoru, ništa od toga nećemo saznati. Pitanje nije bilo pogrešno, ali nije otvorilo vrata priči.
Odgovor zavisi od naše veštine da postavimo pravo pitanje i želje da zaista saznamo odgovor.
Laka pitanja koja ciljaju sadašnjost
Prisećanje je naporno. Naš mozak troši veliku energiju kad pokušava nečega da se seti i zagreva se kao baterija preopterećenog mobilnog telefona. Sećamo se kako je to izgledalo u školi kada smo odgovarali istoriju i nismo mogli da se setimo nekog naziva ili datuma, a „na vrh nam je jezika bilo“.
Zato su u početku najbolja „laka pitanja“, ona na koja se odgovara bez napora: Gde živiš?, Imaš li braće i sestara? Koji sok najviše voliš?…
Ovakva pitanja ciljaju sadašnjost, a odgovori su na dohvat misli. Sagovornik ne mora da se muči. A s vremenom, odgovori na ta jednostavna pitanja postaju dragoceni: za deset, dvadeset, pedeset godina oni su putokazi ka zaboravljenim uspomenama.
Jer zašto pravimo leksikone? Da sačuvamo od zaborava neke ljude, događaje, ili predmete.
Što je pitanje konkretnije, to je bolje
U crtanom filmu „Šrek“ magare izgovara jednu mudru misao: „Ljudi su kao crni luk. Imaju slojeve.“ Zato, kada hoćemo da upoznamo čoveka, moramo da ga oslobodimo slojeva za koje veruje da ga štite.
Dakle, „laka pitanja“ oslobađaju prvi sloj, a onda slede pitanja koja dodiruju dublje slojeve ličnosti i otkrivaju važnije stvari.
Takva pitanja moraju biti dovoljno konkretna. „Koja je bila tvoja prva omiljena pesma?“ zvuči lepo, ali teško da će pogoditi suštinu. Zašto? Probaj sad da se setiš svoje prve omiljene pesme! Ide li lako? Naročito ako imaš već 50 godina pa hoćeš da se setiš nečega što se davno desilo?
Umesto pitanja: „Koja je bila tvoja prva omiljena pesma?“, bolje je pitati: „Kako je izgledao tvoj prvi muzički uređaj?“. Muzički uređaj je konkretna stvar, ima boju, oblik, tvrdoću, miris i lakše ćemo se setiti tih elemenata nego prve pesme koju smo voleli.
A kad počnemo da opisujemo ovaj uređaj, počinje magija, na primer:
Moj prvi muzički uređaj smo kupili na jednom zimskom raspustu. Bio je crne boje i stajao je na najvišoj polici prodavnice. Imao je velike zvučnike, gramofon i prostor za dve kasete. Kad smo ga raspakovali, cela soba je mirisala na sveže lakirano drvo i novu, čvrstu plastiku. Tog dana smo u kući imali samo jednu kasetu – sa havajskom muzikom. Nemam pojma otkud nam se zadesila. Danima smo je premotavali i slušali iste pesme. Jasni, tropski zvuci iz moćnih zvučnika su me očaravali. Tada mi se činilo da putujem negde daleko, gde nikada nisam bio.
Šta vidimo u ovom odgovoru? Pomoću jednog konkretnog predmeta sam prizvao u sećanje ono što je bilo duboko skriveno u meni. Sećanje na slušanje havajske muzike u ranom detinjstvu. To je bilo poslednji put da sam intenzivno slušao tu muziku, ali sad mogu reći da su mi to najdraže pesme koje sam ikada slušao.
Dobro pitanje je kao ključ za vrata koja vode u nepoznato
Pitanjem otključavamo vrata koja vode u sobu uspomena punu zanimljivih priča.
Takvim pitanjem ne dobijamo samo odgovor, nego prizivamo slike, osećanja i atmosferu vremena koje je prošlo. Uživamo u popunjavanju leksikona jer otključavamo vrata sobe u kojima su uspomene koje smo zaboravili. A važne su.
Da smo nekome samo odgovorili: „Moja prva pesma bila je…“, ne bi bilo priče koja otkriva ono što je važno. Tek kroz konkretan predmet, uspomena je oživela.
Potpitanje spasava
Moji učenici vole potpitanja. Kada im postavim pitanje, njihovi odgovori su često sažeti i površni. Brzo zaćute i onda pogledom iščekuju potpitanje. Da oslobodim skriveno, pravo znanje. Učenici osećaju da znaju više, ali ne znaju kako to da izraze.
Na primer, ako učeniku postavim zadatak da priča o liku Ane Karenjine, on će najčešće dati opšti odgovor: reći će ko je, da dolazi kod brata da mu spasi brak, da se onda zaljubila u Vronskog… bez dubljeg ulaženja u dubinu njene ličnosti. Međutim, ako postavim pitanje, šta Ana čita po povratku iz Moskve u vozu, učenik će odgovoriti da čita ljubavni roman i zamišlja da je junakinja u koju je junak romana strasno zaljubljen. Tako ćemo doći do jedne od bitnih informacija: Ana Karenjina je lik koji čezne za ljubavlju, mašta o njoj jer u stvarnom životu njen muž to nije u stanju da joj pruži…
Papirni leksikoni obično nisu dopuštali potpitanja. Nešto je uvek ostajalo nedorečeno, najčešće ono što je najbitnije.
Naš digitalni leksikon ispravlja ovo ograničenje. Bez potpitanja bi ono najvažnije ostalo neizrečeno. Znaju to moji učenici 😉
Kada osmišljavamo pitanja, najbolje da zamislimo jednu određenu osobu koja će na njih odgovarati?
Neće svako na isti način odgovoriti na isto pitanje. Neko je stidljiv tokom usmene komunikacije, ali se raspiše na internetu. Neko u grupi ćuti, ali u razgovoru ili pisanju jedan-na-jedan, „razveže“ jezik, ali i srce 😊
Najbolje da pitanja prilagodimo onima koji će na njih odgovarati. Neko će na pitanje: „Ko ti je bio prva simpatija?“ rado odgovoriti, ali većina neće. Tada je bolje pitati: „Opiši trenutak kad si se prvi put zaljubio/zaljubila“. Tada će isplivati mnogo zanimljivih, smešnih detalja kojih će se govornik rado setiti i koji će kod njega izazvati dobro raspoloženje, a ne stid kako bi to bilo u situaciji da treba da otkrije u koga se bio prvi put zaljubio/zaljubila.
Magija oslobađanja uspomena
Kelti su verovali da ono što je prošlo nije nestalo. Verovali su da je sve što se desilo u prošlosti ostalo negde zarobljeno: u životinji, biljci ili nekom predmetu. Tako, kad probamo sok od zove, ili neki kolač, na primer, možemo osloboditi zarobljenu uspomenu. Tad će ona da zadrhti i obrati nam se, a kad je prepoznamo, ona će biti oslobođena i nećemo je više nikada zaboraviti.
Evo kako teče oslobađanje uspomene u romanu „U potrazi za iščezlim vremenom“ Marsela Prusta kada je okusio magdalenicu, kolač koji je umočio u čaj od lipe:
„Ali u istom času kad mi je gutljaj pomešan s mrvicama kolača dodirnuo nepce, prenuh se, obrativši pažnju na nešto što se, neobično, događalo u meni. Neko slatko uživanje beše me obuzelo, izdvojeno, bez ikakve predstave o njegovom uzroku. … I čim sam prepoznao ukus komadića magdalenice zamočene u lipov čaj koji mi ga je davala tetka… i crkva i ceo Kombre i njegova okolina, sve je to, uobličavajući se i očvršćujući, izašlo, i grad i bašta, iz moje šolje čaja.“
Prava pitanja magično oslobađaju zarobljene uspomene. Tada se odgovori pretvaraju u priče, oni postaju mostovi: povezuju nas sa sobom iz prošlosti, ali i sa ljudima s kojima delimo sećanja.
Leksikon kao digitalni prostor pripitomljavanja
Leksikon nije baza podataka u kojoj se mehanički skupljaju odgovori. On je digitalni prostor pripitomljavanja i oživljavanja – mesto gde se uspomene pretvaraju u značajne priče, a priče u snažne veze među ljudima.
Zato, kada postavljaš pitanje u Leksikonu – digitalnom čuvaru uspomena, seti se da ono nije samo rečenica. To je ključ. A iza svake brave ne čeka podatak, već priča koja nas povezuje sa dragim uspomenama i ljudima.
Na kraju, 5 pravila za dobro pitanje
1. Počni od lakih pitanja koja ciljaju sadašnjost;
2. Pitaj ono što zaista želiš da čuješ;
3. Pitanja koja se tiču prošlosti da budu konkretna (to znači da obuhvati boju, zvuk, miris, dodir);
4. Da bude personalizovano – da imamo pred očima određenu osobu dok osmišljavamo pitanje;
5. Da otvara priču kao ključ vrata – ne počinji sa „Da li“ i ne upotrebljavaj rečcu „li“, već neka pitanje bude neka vrsta zadatka: da opiše, objasni itd.
P.S. Ukoliko želiš da probaš kolač magdalenica koji je oživeo ogromnu građevinu uspomena u romanima Marsela Prusta, na ovom linku je recept.